Нова хаљина, елегантна кошуља или сако који нам је одмах привукао пажњу често заврше у ормару уз једноставно обећање: обући ћемо их када се појави „посебна прилика“.
Међутим, та прилика понекад не дође мјесецима, па чак ни годинама. Етикета остаје на одјећи, док ми из дана у дан поново бирамо старе и провјерене комаде.
Зашто нам је тешко да носимо ствари које нам се заправо највише допадају? Одговор се добрим дијелом крије у психологији, али и навикама које многи носе још из дјетињства.
Навика коју носимо из дјетињства
Чување лијепих ствари за посебне прилике није карактеристично само за гардеробу.
У многим породицама најбољи сервис за ручавање годинама је стајао у витрини, кристалне чаше вадиле су се само када дођу гости, а свечани столњак користио се за празнике и велике породичне догађаје.
Лијепе и вриједне ствари требало је сачувати како би што дуже трајале.
Такав однос није настао без разлога. Генерације наших родитеља, бака и дједова одрастале су у периодима када квалитетна одјећа, обућа и ствари за домаћинство нису увијек биле лако доступне.
Због тога се развила потреба да се оно што је квалитетно и вриједно чува и користи пажљиво.
Проблем настаје када се брига о стварима претвори у непрестано одлагање њиховог коришћења. Природно хабање тада почињемо да доживљавамо као губитак, умјесто као нормалну посљедицу коришћења нечега што је управо томе и намијењено.
И одјећа коју не носимо стари
Postоји још један парадокс – одјећу можемо пажљиво чувати годинама, али то не значи да ће заувијек остати иста.
Материјали старе чак и када одјећа мирује у ормару. Еластин временом може да изгуби еластичност, љепила коришћена у производњи обуће могу да се исуше, док природна и вјештачка кожа може почети да пуца уколико се не одржава правилно.
У међувремену се мијењамо и ми.
Хаљина коју смо купили прије три године можда нам више неће одговарати, а може се промијенити и наш укус. Оно што нам је некада изгледало савршено послије неколико година можда више неће одговарати нашем стилу.
Тако комад који смо брижљиво чували за „прави тренутак“, умјесто задовољства, може постати подсјетник на новац потрошен на нешто што готово никада нисмо користили.
Зашто чекамо „бољу прилику“?
Иза ове навике крије се идеја да одређене ствари заслужују посебан тренутак.
Ако смо за хаљину, кошуљу или ципеле издвојили више новца него иначе, можемо почети да их доживљавамо као нешто превише вриједно за обичан дан.
Тако настаје зачарани круг: одјећа нам је толико лијепа да нам је „жао“ да је носимо, па управо због тога остаје неносива.
Истовремено чекамо догађај који ће бити довољно важан да оправда њено коришћење.
Проблем је што се највећи дио живота не састоји од свадби, великих прослава, гала вечера и других посебних догађаја.
Већину живота чине сасвим обични понедјељци, уторци и сриједе.
Свакодневица је мјесто гдје се живот догађа
Посљедњих година све више се говори о свјесном уживању у свакодневним стварима – јутарњој кафи, шетњи, заједничком ручку или неколико мирних тренутака током дана.
Ипак, исту филозофију много рјеђе примјењујемо на гардеробу.
Ако омиљену хаљину или кошуљу стално остављамо за неку неодређену будућу прилику, заправо одлажемо задовољство које смо могли имати данас.
Ношење одјеће у којој се осјећамо лијепо не мора бити резервисано за важне догађаје. Посао, кафа с пријатељима, одлазак у град или сасвим обичан излазак из куће могу бити довољан разлог да обучемо нешто што волимо.
Како престати чувати одјећу за „једног дана“
Један од једноставних трикова јесте да након куповине скинете етикету чим будете сигурни да одјевни предмет нећете вратити.
Етикета може доприносити осјећају да је ријеч о потпуно новом, нетакнутом предмету који још треба сачувати. Када је уклонимо, тај комад лакше почињемо да доживљавамо као дио своје гардеробе.
Друга могућност је комбиновање елегантнијих комада са свакодневном одјећом.
Елегантна блуза не мора да чека вечерњи излазак – може се комбиновати са фармеркама. Класичан сако не мора бити резервисан за пословни састанак или свечаност, већ може да се носи уз обичну мајицу и патике.
На тај начин одјећа коју смо прогласили „посебном“ постепено постаје дио свакодневног живота.
Пробајте „тест од три сата“
Још један једноставан начин јесте такозвани тест од три сата.
Обуците нови комад одјеће код куће и проведите неколико сати у њему. Можете радити од куће, читати, гледати филм или провести мирно викенд-поподне.
Тако ћете се навикнути на нову одјећу, провјерити колико је заиста удобна и, што је можда најважније, срушити психолошку баријеру првог ношења.
Након тога је много лакше поново је обући.
Јер, ако стално чекамо савршену прилику за ствари које волимо, постоји могућност да ћемо их толико дуго чувати да их на крају уопште нећемо користити.
Зато, сљедећи пут када отворите ормар и помислите „штета ми је ове хаљине за данас“, можда вриједи размислити управо супротно – данашњи дан је већ довољно добра прилика.
