Шетња у тренерци, трчање, склекови, чучњеви, брање воћа, цијепање дрва, сакупљање јаја, куповање сувенира, грљење на сваком кораку, полагање цвијећа, одлазак на село, сликање са унуцима, дизање тегова у теретани…
Наведеним садржајем бомбардују се никад доступније друштвене мреже, и то од стране политичара у Републици Српској, неријетко и од оних највиших функционера, а све како би се показало да су они људи из народа, за народ и од народа.
Све то звучи и изгледа јако лијепо, али треба додати и то да политичаре у таквим ситуацијама неријетко прати три, четири па и више особа које телефонима или камерама сликају и снимају сваки покрет, да се којим случајем не би нешто пропустило и видјело колико су брижни, доступни и у никад бољој форми.
Политичари у Српској су феноменално развили феномен „сликај ме без обзира на то шта радим“, а буквално само недостаје да још почну објављивати фотографије из тоалета, мада шта се све данас ради за привлачење пажње – не треба да будемо изненађени ако се и то једном догоди.
Политичари хроничари властитог живота
Логика данашње политичке комуникације налаже да ништа не смије остати невидљиво, сматра социолог Јадранка Берић, која за „Независне новине“ каже да су политичари постали хроничари властитог живота, јер сваки корак, сваки осмијех, сваки сусрет мора бити забиљежен и подијељен. „Све се претвара у визуелни материјал, од шетње градом, куповине сувенира, до грљења народа и полагања цвијећа на гробљима“, наводи она.
Из социолошког угла гледано, ово је посљедица помјерања политике у дигитални простор.
Берићева истиче да су друштвене мреже постале главно мјесто политичког активизма, а да је фотографија најбржи и најефикаснији начин да се привуче пажња.
„Она изазива емоције, ствара привид блискости и даје осјећај да је политичар ‘међу људима’. Али управо ту настаје питање да ли је заиста потребна толика количина фотографија свега и свачега. Да ли се тиме гради озбиљан политички кредибилитет или се политика своди на низ симпатичних, али суштински неозбиљних активности“, поставља Берићева низ питања.
Народ воли да је дио приче
Све што политичари раде, према мишљењу струке, је оно што народ жели видјети.
„Народ је навикнут на друштвене мреже, воли слике, воли тренутке, воли осјећај да је дио приче“, каже Берићева.
Међутим, сматра да прича има и своју иронију, а она се огледа у томе да што више политичари покушавају да изгледају обични и блиски, то више постају ликови у представи, а мање озбиљни носиоци јавне одговорности.
„Фотографија може бити средство комуникације, али када постане сама сврха, политика губи достојанство и претвара се у ријалити шоу. Управо зато социолошка анализа указује на потребу за границама. Политичари би требало да задрже мјеру, поштују озбиљност властитог позива и користе фотографију као алат, а не као замјену за садржај. Јер ако политика постане само низ слика, онда престаје бити политика, остаје само албум који се листа, али се из њега не може изградити повјерење“, закључује она у разговору за „Независне“.
Смиљанић: Не треба преносити све што се објави
Своју улогу у овој причи и те како имају и медији, јер је данас таква ситуација да се у великој мјери избјегавају неке стварне вијести, а простор даје за нешто што реално и не би требало да се сматра вијешћу.
Љиљана Смиљанић, новинарка из Бањалуке, сматра да због тога не треба преносити све објаве са друштвених мрежа, јер се ради о садржају који је јавно доступан.
„Свако може да чита, ако га то занима, и нама уштеди вријеме да се можемо бавити важнијим стварима. Да се мене пита, ја бих преносила сликања и снимања догађаја и активности гдје је нешто заиста урађено. Потписивање меморандума, споразума, уговора може да буде вијест, али већу пажњу бих им пружила када то што је потписано реализују или не реализују у датом року. Претпостављам да сви медији иду на то да попуне странице и дневнике, али стварно је већина тих забиљежених тренутака небитна и не доноси нама, као јавности, никакву корист“, нагласила је Смиљанићева за „Независне новине“.
