Најава смањења америчког војног присуства у Европи, која обухвата значајно редуковање ваздушних, поморских и извиђачких капацитета у оквиру NATO-а, представља један од најдубљих стратешких заокрета у глобалној безбједносној архитектури од краја хладног рата.
Иако се у званичним саопштењима ова промјена формулише као оптимизација глобалног распореда снага, суштина процеса указује на постепено напуштање модела у којем су САДбиле трајни и доминантни гарант европске безбједности.
Према дугорочним одбрамбеним плановима и приоритетима Pentagonа, које је објавио „Њујорк тајмс“, број борбених авиона распоређених у NATO мисијама у Европи могао би бити смањен са 150 на приближно 100 летјелица, уз истовремено смањење извиђачких пlatформи, дијела поморских патрола и логистичких капацитета који су деценијама чинили основу америчке пројекције силе у Европи.
ТРЕНУТНО СТАЊЕ
У Европи се тренутно налази између 90.000 и 100.000 америчких војника, што представља највећи стални војни контингент САД ван њихове територије. Ове снаге распоређене су у неколико кључних оперативних зона, при чему Њемачкапредставља централно командно, логистичко и транспортно чвориште америчке војске у Европи, укључујући базу Рамштајн, која је кључна за ваздушне операције и глобалну координацију.
Италија, са базом Авијано и другим инсталацијама на сјеверу земље, представља главну тачку америчке ваздушне пројекције према Медитерану, Блиском истоку и Африци. У Великој Британији се налазе значајни обавјештајни и ваздушни капацитети, укључујући координацију стратешких операција и подршку NATO инфраструктури.
Пољскаи Румунија представљају кључне тачке источног крила Алијансе, са распоређеним оклопним, ваздушним и противракетним капацитетима усмјереним ка одвраћању према Русији, док балтичке државе имају улогу напредних оперативних зона са мањим, али симболички и стратешки значајним америчким присуством.
Postојећа архитектура америчких снага у Европи до сада је омогућавала потпуну оперативну доминацију у кључним доменима савременог ратовања, укључујући ваздушну супериорност, обавјештајни наѕор у реалном времену, стратешку мобилност и контролу поморских комуникационих линија.
РАЗЛОЗИ ПОВЛАЧЕЊА
Међутим, одржавање такве инфраструктуре представља изузетно висок финансијски терет. Према анализама америчких одбрамбених буџетских структура и независних института, директни годишњи трошкови присуства у Европи износе између 30 и 50 милијарди долара, док укупни трошкови, укључујући базе, ротације трупа, логистику и стратешке операције, прелазе 60 милијарди долара годишње.
Ипак, кључни разлог постепене редукције ангажмана није само финансијски, већ прије свега стратешки. САД улазе у фазу у којој се глобални безбједносни приоритети помјерају ка Индо-Пацифику, гдје се као главни дугорочни системски ривал дефинише Кина. Тај регион постаје централна оса америчке стратегије, са фокусом на контролу поморских рута, пројекцију поморске силе и јачање савеза у Азији.
Истовремено, Арктик добија све већу тежину у америчком војном планирању, јер климатске промјене отварају нове поморске коридоре и омогућавају приступ енергетским и минералним ресурсима, претварајући овај регион у простор надметања САД, Русије, Кине и других актера.
БУДУЋИ СУКОБИ
У том контексту посебно се истиче амерички стратег Елбриџ Колби, који заступа тезу да САД више не могу истовремено одржавати доминацију у Европи, Блиском истоку и Индо-Пацифику, па се тежиште мора помјерити ка Азији уз минимално присуство у Европи.
Паралелно с тим, NATO и САД јачају активности на Арктику, укључујући експерименталне јединице за интеграцију беспилотних система у екстремним условима, што Русијапосматра као потенцијално безбједносно ширење ка сјеверу.
Смањење америчког присуства у Европи и јачање фокуса на Азију и Арктик указује на дубоку реконфигурацију глобалног безбједносног система, у којем Европа постепено губи статус примарног стратешког приоритета САД.
КРЊА ВЕРЗИЈА
Према ријечима бившег начелника Управе за стратегијско планирање Војске Србије, а данас професора на Факултету за безбједност и заштиту у Београду Божидара Форце, не ради се о нестанку NATO-а, већ о његовој дубокој трансформацији. Сматра да се ради о почетку краја NATO-а каквог смо га до сада познавали.
– Он се трансформише у једну крњу европску верзију, у којој би САД имале мању улогу него до сада. Остаје отворено питање ко ће у таквом оквиру имати кључну ријеч, да ли Британци, Пољаци или неко трећи – истакао је за „Глас Српске“ Форца.
Мишљења је и да се не ради само о институционалној промјени унутар NATO-а, већ о широј промјени глобалне безбједносне архитектуре у којој Европа постепено губи улогу примарног америчког стратешког простора. Према његовој процјени, ове промјене ће се одразити и на Балкан, кроз појачане политичке и безбједносне притиске у процесу европских и евроатлантских интеграција, посебно у контексту односа према БиХ и Републици Српској. Наводи и да ће у свему томе највише предњачити центри моћи из Londonа и Брисела.
Сматра и да ће изградња самосталне европске одбрамбене архитектуре захтијевати више стотина милијарди евра и најмање једну до двије деценије политичког и војног усклађивања.
Њемачка, Француска, Пољска и Велика Британија убрзано повећавају војне капацитете, али без јединствене командне структуре и пуне стратешке аутономије. Недавни неуспјех француско-њемачког пројекта европског ловца нове генерације, вриједног око 100 милијарди евра, додатно показује дубину тих разлика.
– Наредни NATO самит, који ће бити одржан 7. и 8. јула у Анкари, могао би разријешити дио дилема о даљем присуству САД у Европи, али и о будућности самог савеза – поручио је Форца.
МИЛИЈАРДЕ
Шеф одбране EUАндријус Кубилијус, наводно, разматра покретање нове иницијативе за развој европских војних капацитета, подстакнут страхом да би се САД могле постепено повући из Европе. Кубилијус је наводно предложио да државе чланице договоре да повећају издвајања из националних буџета како би се надокнадила америчка опрема. Процјене говоре да би укупни трошкови могли износити око 500 милијарди евра.
„ПАНТЕРИ“ И „ТЕНДЕРИ“
Јужнокорејски произвођачи постали су једни од највећих добитника европског таласа војне потрошње. Највећи купац јужнокорејског наоружања постала је Пољска, која је уговорила набавку стотина тенкова К2 „блек пантер“, самоходних хаубица К9 „тандер“, вишецјевних ракетних система К239 „чунму“ и борбених авиона ФА-50. Румунија је такође наручила десетине хаубица К9 и возила за допуну муниције, док су Естонија, Норвешка и Финска већ увеле или набавиле јужнокорејске артиљеријске системе.
