Францускагеополитичка предвиђања и планови из 1915. године, према мапи аутора Ф. Пижона, понудили су радикалну визију послијератне Европе. Основни циљ паришких стратега био је трајно сламање моћи Централних сила и потпуно прекрајање граница како би се осигурала дугорочна стабилност и доминантна позиција Француске и њених савезника. Поред потпуног разбијања Њемачког царства и преобликовања Блиског истока, овај план предвиђао је драстичну реорганизацију Балкана, гдје је умјесто вишенационалне југославенске заједнице било предвиђено стварање велике и моћне српске државе, као и значајно прекомпонирање граница широм остатка континента.
За Телеграф.rs о овој теми говорио је научник Станислав Сретеновић, који је рекао да су то углавном била хипотетичка размишљања из 1915. године.
– То нису била предвиђања, него хипотетичка размишљања о територијама које ће бити додијељене чланицама Тројне антанте у случају побједе. То је трговина територијама која је посебно везана за Италију због потписивања Londonsког уговора – каже Сретеновић за Телеграф.
Према француским предвиђањима, Србијаје требала израсти у централну балканску силу и доживјети огромно територијално проширење. Умјесто каснијег сложеног уједињења у вишенационалну Југославију, Париз је српске територијалне тежње посматрао кроз директно припајање кључних области сусједних земаља.
Србија би обухватила велики дио Босне и Херцеговине, док би на сјеверу добила Сријем и Бачку, а Банат је био предвиђен за Румунију. У самој Хрватској преузела би Хрватску-Славонију и простирала се дуж далматинске обале све до Сплита, чиме би остварила стратешки излаз на Јадранско море.
На југу би задржала цијелу данашњу Сјеверну Македонију, а додатно би се проширила и на сјеверни дио Албаније, која би била потпуно подијељена, чиме би Србија осигурала још један приступ мору.
– У дипломатским уговорима из 1915. године појављивале су се идеје о стварању „Велике/Проширене Србије“. То није ишло даље од појединих хипотетичких размишљања неких дипломата. Говорило се и о територијама Сријема, Славоније и Далмације, а све је то било изазвано уласком Италије у рат 1915. године, која је била савезница Србије. Спомињало се да Србија треба предати дио Македоније, тачније југоисточни дио, како би Бугарска ушла у рат. У том тренутку Бугарска и Румунија још су биле неутралне. У разговорима је Пашићу неформално нуђено да се Србија повуче са своје легитимно стечене територије након Балканских ратова, а да заузврат добије проширења на западу према Италији, која је била савезница – наводи Сретеновић.
Црна Гораје према овим предвиђањима требала сачувати државну независност, али у знатно измијењеном и проширеном облику у односу на дотадашње границе. Није било предвиђено њено директно припајање Србији, него је требала дјеловати као њен близак савезник на југу.
Као награду за ратне напоре и савезничку лојалност, Црна Гора би припојила цијелу Херцеговину и Метохију, а добила би и додатна проширења на рачун сјеверног албанског приморја, чиме би знатно ојачала своју позицију на јужном Јадрану.
– Црна Гора се тада не спомиње у контексту уједињења са Србијом. Црна Гора је у том тренутку још увијек чланица Антанте и савезница Србије и Италије – каже Сретеновић.
Француска предвиђања у великој су мјери уважавала тајне договоре којима се Италијаприклонила Савезницима. Због тога је Италија на мапи приказана као знатно већа сила него што је данас.
Поред заузимања цијелог Тирола, Корушке и Крањске, Италији је било намијењено комплетно аустријско приморје од Трста и Фурланије, преко Истре, па све до сјеверног и средњег дијела Далмације.
Осим тога, италијанске територијалне амбиције према овом плану биле би задовољене и изван Европе, па јој је била намијењена и велика област у Анадолији са центром у Анталији, као природни наставак њене контроле над Додеканезом.
– Према Londonsком уговору Италији су обећане велике територије у Егејском и Јадранском мору, као и дио територије Далмације – каже Станислав Сретеновић.
Њемачко царство и сама Пруска били би потпуно избрисани са геополитичке карте, с јасним циљем да се заувијек онемогући постојање јединствене њемачке државе.
Територије западно од Рајне припале би Француској и Белгији, при чему би Француска вратила Алзас и Лорену. Шлезију, Померанију и цијелу Источну Пруску анектирала би огромна Русија, док би Данска добила Сцхлесwиг-Холстеин све до Hamburgа.
Преостали њемачки простор био би подијељен на неколико независних, слабих, деиндустријализираних и разоружаних држава: Hannover, Саску, Вестфалију, Баварску, Wüрттемберг и драстично смањену Пруску око Berlinа. Оне би служиле као тампон-зона између Запада и Руског царства.
Поред споменутих сила, мапа приказује и низ драстичних промјена у остатку Европе и на Блиском истоку.
Руско царство: Приказано је као гигантска сила која обухвата не само све територије царске Русије – данашњу Финску, Естонију, Латвију, Литванију, Бјелорусију и Украјину – него се шири и на цијелу Пољску, румунску Буковину, као и на њемачке територије источно од Одре и Нисе.
Аустријаи Мађарска: Аустро-Угарска монархија у потпуности је нестала. Западна Аустрија била би припојена Швицарској као нови кантони, док би остатак Аустрије био спојен с Моравском и Бургенландом. Мађарска би била драстично смањена, али би и даље обухватала дијелове Словачке, док би Трансилванију и цијели Банат уступила Румунији, која би тиме постала „Велика Румунија“.
Турскаи Блиски исток: Османско царство било би потиснуто дубоко у унутрашњост Анадолије. Istanbul и мореузи Босфор и Дарданели били би претворени у неутралну међународну зону под контролом Савезника. Грчка би била проширена на рачун егејске обале око Смирне и дијела Тракије, док би Француска и Британија подијелиле остатак Блиског истока на своје зоне утјецаја.
Иако су ова француска предвиђања из 1915. године углавном остала на папиру, пружају фасцинантан увид у то како су Савезници замишљали нову Европу у раној фази рата.
Многе од тих замисли, попут потпуног разбијања Њемачке на мање државе или стварања велике Србије умјесто Југославије, напуштене су под утјецајем геополитичких промјена, прије свега Руске револуције 1917. године и уласка САД-а у рат.
На крају је Версајски мировни поредак усвојио другачији компромис који, како су примијетили многи савременици, није донио трајни мир, него само двадесетогодишње примирје.
